moonlightgirl

Pre deset godina stvarno nisam ni mislila da će mi neko reći da sam mu upropastila život. To je druga strana medalje, neke upropastiš, neke ulepšaš. "Ušetala si u moj život, bila i otišla".  Uopšte ne prija kada je od osobe koju nemaš nameru nikada više da voliš. Niti se može iskoristiti za neki emocionalno patetični zapis. Jednostavno ne prija. Ne boli, nego ne prija, višak je. Za sve je kriva ona staza u hodniku. Sestra je neki dan vrativši se od mene iz bolnice, stala izgleda u neko ulje na parkingu i sada imam tri mrlje. Boli je stomak pa ne mogu da se ljutim na nju. Probala sam domestos, probala sam veniš, ništa ne pomaže. 

Inače sam okej. Gledam filmove non stop. Prvo njegove omiljene. Skoro mi simpatično što sama sebe uhodim kako ću reagovati na omiljenu mu glumicu. Još mu nisam rekla da se nećemo videti kako smo planirali. S ide na slobodne dane a ja imam ispit iz tog nekog kursa. On isto nešto ima. Nisam ga poljubila 25 dana. 

Stalno razmišljam šta nije u redu sa mojom srećom? I nekako jedino rešenje bi bilo da sreća nije moje prirodno stanje. Sreća mi ne stoji. Meni stoje oni tužni sanjarski dani. I onda u sve svoje srećne dane malo na silu, tražim i malo patnje. Malo pitanja. Pevala bih mu a znam, bar za sada, da mu nije ni na kraj pameti da me ikako zaboravi. Ako se neka nesigurna i nesrećna osoba poput mene, može zakuniti da je tip voli, onda je to jebena sreća a ne tuga. 

Druga stvar koja me muči je prolaznost. Ako me nešto užasava to je prolaznost. Ja bih da traje i traje. Iako je moguće uvek da namotam na početak, ja bih stalno bila tamo. Sve da radim(o) po prvi put. Iako su svi drugi putevi možda ili sigurno bili bolji. Ali prvi put je prvi put. Hoću da ga vidim prvi put. Kako me gleda prvi put. Mada smem da se zakunem ovakva kakva jesam da je svaki sledeći put bilo još i bolje.

Sestra mi uskoro ide opet za kanadu. Verovatno će se udati za D. Verovatno ga baš ne voli toliko, ali. 

Ja se verovatno nikada neću udati za tog nekoga koga volim. Da li je srećnija od mene, ili smo obe srećne na svoj način?

Bila sam u nedoumici šta sa blogom? Brisati arhivu, otvoriti novi? Nikada neću umeti zadržati neke stvari za sebe, jer nisam došla da stvaram pisca ovde. Ne mogu biti "malo manje iskrena". Mada bi neka druga osoba da je ja, napisala ovo sve drugačije. I možda bih ispala tada srećna, lepa i zadovoljna. 

Ovako, ja sam lepa, srećna i zadovoljna ali pišem nešto što nemam pojma šta je. Namotana non stop tamo gde mene srce vuče. 

U nekom prošlom životu imala sam san. Muškatle u prozoru su bile obavezni sastavak istog. One velike crvene, kakve je imala moja komšinica iz istog tog mog prošlog života. Često sam kod nje bila na kafi. Kuća kao iz nekog časopisa. Sve na svom mestu. Njeno kupatilo je bilo još jedan detalj iz "mojih snova". Ne da mi se sada u detalje. WC papir onaj pravi troslojni, mirišljavi sa dezenom cveća. Plac na kom je sagrađena kuća, bio je od njenog bivšeg dečka. Ali samo je plac bio njegov. Ona je sve ostalo... Šverc, Mađarska, salon. Sve ostalo. Kada su se razišli, njemu je ostao njegov motor i posle nekoliko godina ga je isplatila za neki deo. Nemam pojma jel' isplata bila poštena.

Ja kada sam otišla nisam uzela ništa. Padao je sneg. Velike, velike pahulje. Neki dan sam skoro otela onaj tepih. I to čisto iz inata. Žao mi knjiga. Jedne slike na kojoj je more. I gle, samo nekada žao mi  i laminata. Baš sam ga volela. Da hodam po njemu bosa kada ga izglancam. 

Imala sam neki trip da ja nisam dete svojih roditelja. Sedim pored njih tako nekada na ručku i pitam se znaju li oni koga su to rodili? Ja nikada neću biti nastavak njih. Verovatno.  Sećam se samo jedne scene iz detinjstva kada su se posvađali. Mama je pobacala sav escajg iz fioke. Tresnula je njime o pod. Mislim da sam imala jedno šest godina. Ne mogu da skapiram čime se toliko razočarala u tom trenutku da je taj escajg morao leteti iz fioke.

Ja sam jednom bivšeg šutnula u cevanicu. Ne, nije mi vratio. Rekao je da ne znam kontrolisati bes. Greška. Kontrolisala sam ga baš dugo. I bes i potisnute želje. Onda sam rekla dosta. 

Zaista mrzim kada me prisiljavaju na bilo šta. Ovde ili tamo. Na smeh ako mi se ne smeje. Na plač ako mi se ne plače. Na sozijalizaciju ako želim biti asocijalna. Reče mi juče jedan kolega držeći mi ruku na leđima: Treba još puno da živiš, mlada si. Nasmejem se i pitam ga šta bi to trebalo da znači? I mislim se a kako bi ti znao živim li ja to ili ne? I skini tu odvratnu ruku sa mojih leđa. 

Možda živim "od" "do". I možda sam srećnija nego ikada pre. 

Bar nemam one smrdljive muškatle po prozorima.

Posežem za pisanjem kao pijanac za čašom. Još jedan. Nekako mi mučno a opet ne ide bez toga. Treba se nekako uspavati. (Bez komentara da za to postoji hiljadu i jedan drugi način. Ovaj je moj)

Celu godinu unazad, ovde, razapinjala sam nas na križ. Pomalo nesrećna pomalo čudna, pomalo usamljena. Ponekad sa razlogom, a najčešće bez. 

Planiram da se skinem sa ovoga sve dok mi je isto što i pijancu čaša. I uvek kažem sebi sutra, sutra, svesna da su to lažna obećanja. 

I ako to razapinjanje nije umanjilo ništa. Meni nije. Sad mogu da se zagledam u sebe i da vidim šta mi to konstantno fali. Ti mi fališ.

Danas je dan za sklanjanje jelke. Sad to više nije mirišljavi bor. Sad je to komad grane koji onako bez vode poprilično izaziva moje sažaljenje. Ali ne smem da nasednem na to i ostanem celu godinu sa komadom drveta koje je svoju sudbinu odredilo i tako još pre mene. Sijalice blinkaju kao na umoru dok kuglice skoro da se ne strovale sa grana koje su se opustile. Svejedno, bila sam nežna prema njoj. Počela sam od vrha, prvo najveće kuglice, pa do manjih, prema dnu. Sve sam stavila u dve kutije, u jednu kuglice u drugu ukrasne trake i sijalice. Na trenutak, vidim svoje lice za nekih trista i nešto dana, kako otvaraju istu kutiju sa onim istim pogledom isčekivanja, kao da sam tamo sada stavila bog zna šta. Zaboravom varamo realnost. I pamtimo samo lepe stvari. Mislim da ću zaboraviti kako sam sirotu jelku izgurala kroz prozor na hladnoću i sneg koji je jutros počeo da pada. Sve je opet lepo i čisto.

Sad mi je soba puno veća. I praznija. 

Neki dan smo pričali o tome da li je taj prvi put padao sneg? Utisci doživljenog ispali su nam različiti. Ja kad zatvorim oči mogu da vidim komad potpuno sivog neba, sklupčanog iza plavičaste zavese. Sive zgrade i krovove. Nalepnicu "zabranjeno pušenje" . Da li sam čekala pola sata ili 45 minuta? Da li je padao sneg ili sam ti sa lica skinula deo komadića papirne maramice? Delimo nepomičan dan. 

E, sad. Mrzim kada se prema meni ponašaju kao da sam retard. Ili beba. Još samo da mi daju sisu, pa kao ok. Ja ću da se smirim. 

Hormonki poremećaj? E, kurac poremećaj. 

Na zadnjem sedištu moga auta. Džukci laju. Valjda im krivo. Ili mogu da namirišu. Znoj. Pokret. Uzdah. Izdah. 

"Spavam. Ponedeljak. O, da. Sve će biti dobro. Samo si radila noćnu.. Ugrej se i gledaj neki film." 

To je ona jedna. Bez koje je prazan dan. I kao da ni ne postoji. Ni dan, ni ponedeljak. Još jedan anima gemella na koju možda nemam prava. Ili imam? Prava.

Da, ti imaš možda važnijih stvari. Sa kim će ona na praznični ručak. I do kada će biti tako zbunjeno sama. 

Da, a ti opet imaš možda važnijih stvari. Šta bismo radili nasred ravnice. Dok kerovi laju.

Neki dan sam čula na tv-u Rajka Dujmića da je pesma Milena, posvećena ustvari medicinskim sestrama. Ja sam nekako mislila da je posvećena onima koje rade u nekim teškim fabrikama. Na trakama i tako to. Htedoh reći da sam umorna. Ali ipak ne toliko kao Milena :)

Uostalom medicinske sestre danas uopšte ne izgledaju kao milene. Bar ne sve. Ne mirišu na jabuke i dunje. Voze neka besna kola i imaju visoke štikle. I mirišu na parfeme. Neke imaju trepavice do nosa. Jednu nisam ni prepoznala u civilu. Došla noću, kao nešto je zaboravila pa mora gore na odeljenje. Svi se skupili oko nje. Dobih po nosu što sam je pustila gore. Kao gde ima da ide noću? Pa šta vas briga, jbt. Ide svojim poslom. Koji je trajao par sati. Ali šta to koga ima da interesuje. Valjda treba da ide svako jutro u pola šest busom. Tako bi možda dobila neku pesmu, ali ovako ima veći komfor.

Svejedno, smorih se od bolesti. Od tih pijanih dripaca. Mislim nemam ništa protiv alkohola. Niti tuge. Mislim hej kad se napiješ idi kući, odspavaj, isplači se, radi šta god hoćeš, al' ne ubijaj mene u pojam. On će sutra da se povata sa tom svojom devojkom a ja ću da gledam sledećeg kome su potonule sve lađe pa spas traži u alkoholu. Dijagnoza "I.M" a godište '84? Užas. Roditelji mu stoje u holu dok im reanimator po koga je naravno išao vozač jer je pobogu praznik i on je pripravan kući, objašnjava protokol o "hitnom putu" za S. Kamenicu.. Hitan put se otegao, i hitno su krenuli posle 2 sata. Dotičnom se verovatno ipak radije išlo na ručak kući pa je umesto sebe na put poslao lekara opšte prakse koji je tog jutra otišao iz noćne, rekavši mi da mu se sviđa moja kosa. Kada se vratio, ništa od jutrošnjeg osmeha, verovatno je bogovao u sebi i put i tog iz generacije '84.. Zbog praznika sve je pomalo pobrkano i koleginica u međuvremenu kuca potvrdu o smrti. Odeljenje onkologija. Godište '71.  Dijagnoza: kancer.

Sa 5 metara visine, za Badnje veče tip ('75) pao da drveta dok je sekao grane i slomio kičmu.. 

Jedva čekam da prođu praznici.

Da li je moguće u jednom trenutku zaustaviti vreme; taknuti prstom prekidač u prostorno vremenskom kontinuitetu i da sve stane? Volela bih.

(14.01.2011.)

Vreme koje ne prolazi.
Koje stoji i ne miče se.

Svet i ja nikad nismo prešli granice uljudne konverzacije, preturanja površinskih tema, udaljeno posmatranje mene kroz njega i njega kroz mene. Svađali smo se ponekad, kad smo pomislili da bi se jedno drugom mogli svideti. (svet i ja). Uglavnom smo ravnodušni jedno prema drugom.

Ali od tebe niko mi se nije uspeo svideti više.  

Prolaze sati.
Prolaze dani i meseci.
Možda godina.
Opet. Nemoguće.

Dolazim u agoniji. I sanjam da te mogu držati za ruku u nekom idealnom svetu .
I proživljavam te trenutke stalno, iznova do potpunog kraha. Vidim se, osećam te, znam te; ne uzimam ništa što mi sam ne želiš dati.

I  to bi trebalo da nam je dosta. (?)

U ovom paklenom svetu.

Odgledala sam jedno petipo filmova. To je skoro više nego u celoj protekloj godini. U kontinuitetu 7 sati. Tokom gledanja: vino, čips, pa maramice. Pa opet malo vina. Poruke koje "šibaju" tamo-vamo. Malo smeha, malo durenja. Ništa glume. Malo stezanja srca, malo nogu. Tokom gledanja, pet puta sam te poželela kresnuti a samo jednom se udati. Dobro, lažem, dva puta. Pitam se kakav je to prosek? Rick je kriv, a pomalo i ti. Jedva ustanem ujutru. Imam francuski lak na nogama i dok klatim noge poželim da ti prste stavim u usta. (nadam se da ovaj post neću ni objaviti) 

Juče sam videla mrtvog čoveka. Pitam koleginice: "Pa jebem li ga zar baš mora u kupatilu, tamo gde pijane cure rigaju?" Sa šljokicama u crnoj kosi kao ebanovina samo je zažmirkala na mene: "Pa ne poznaješ ga, šta se nerviraš".  Gle stvarno, šta se nerviram oko mrtvog čoveka koga ne znam, a ljudi umiru i praznicima. 

Nisu mi se smanjile sise, a ni srce, e jebem li ga. Šta ti je život...

Jedne godine sedela sam sa drugaricama na zidiću kraj mora. Iza leđa more posle bure i onaj pogled koji "puca" pa vidiš skoro sve do Hvara. Sunce bočno sa leve strane miluje kosu i džins jaknu. Mi veseli i polu pijani već u popodnevnim satima. Tada nam je Ivanin brat išao seći bor negde na Vidivoj Gori i to je bio jedan od najlepših koji sam ikada imala. Ukrašen sa par pravih staklenih kugli iz kutije moje mame, sakrivenih gore u "šufitu". Do tako malenog mesta kinezi još nisu bili stigli i sve je bilo pravo. Soba je mirisala na fritule. Sneg je retko padao i mogao si ga samo zamišljati. Tamo za božić i novogodišnju noć padaju sa neba zvezde. Ili se meni tako činilo. Meni je to bila prva nova godina bez snega, rukavica i debelih jakni. Imala sam milion želja i sve su se činile ostvarive. Svi smo hrlili stići (po mogućnosti pijani) u još jednu godinu kao da bi nova mogla biti drugačija i lepša od ove sadašnje. Ovo jutro me je podsetilo na to. Sunce udara bočno sa moje leve strane. Miriše samo sveća na cimet ako joj dopustim da gori. Sanjala sam plave kugle i srebrnu traku. I tvoju čistu zavesu kako miriše. Probudio me je telefon. Noćas će svirati tamburaši. Smejem se na to i odgovaram potvrdno. Možda uhvatim večeras zvezdu padalicu. Imam samo jednu želju. Valjda to tako sa godinama ide. I dalje mi se čini da je ostvariva. Samo sam racionalno smanjila njihov broj. I napravila prioritete. Ovo je bila lepa i čarobna godina. Ko bi to slutio tada, onog prvog dalekog januara. Valjda mi je zato teško da se rastanem sa njom.  

Strah od letenja je strah od padanja. Ako te neko ne uhvati u međuvremenu kao i zvezdu koja pada i ti završiš u sobi sa plavim kuglama, srebrnom trakom i zavesom koja miriše :)

Srećna Vam Nova. 

Pa zar nijedna pjesma nijedan stih za onaj milijun pogrešnih koje su bile tu kad nisam imao nju?

Hodamo uz jezero sa stotinu svetiljki uz njegov rub. Čudno kako te svetiljke izgledaju čarobno. Čarobno izgleda i ruka u džepu. Ali jbg, ja to ne mogu da izgovorim. Meni treba kao i obično vreme koje i tako nikada nemamo. Treba mi dani koji će doći da iskristališu adrenalin koji mi udara na nos i strah koji mi tuče negde u podsvesti. Kao kada od gline praviš figuru i u glavi znaš svaku zamišljenu konturu i već si prstima dodirivao svaki rub. Ne mogu da zamislim taj šesti dosadni dan kada ne želim da te vidim jer naši dani nikada u kontinuitetu nisu ni bili. A treba mi taj šesti, da ti kažem kako mi ponekad ideš na živce. I da mi bude strašno stalo da budeš negde daleko, da odeš sa drugovima negde, recimo na pivo i da te se ne setim do sutra uveče, a da te se setim jer mi npr. treba prevoz i neko da sa mnom bira koji šal da kupim ili majicu ili kako da pesmu prebacim sa računara na telefon. Jbg, ne stignemo do čuvenog šestog dana. Zato ja moram da se izistinski ljutim bar pola sata i ti da se trudiš da mi objasniš kako su svi ostali dani bez mene pogrešni i glupi. I onda sve to tako dobro objasniš da se ja i tog dobrog uplašim. Ne znam da li razumeš. Možda ja ustvari i želim biti tu negde između i nikada ne stići do tamo. Onda recimo ti kažeš "Dosta filozofiranja, hajde da se ljubimo". I ja pristanem, jer zaista mogu se ljutiti i sutra. Ja želje nikada ne izgovaram glasno, a ti ih ispuniš i valjda je i to na neki način čarobno. Onda me prisloniš uz hladno i vlažno drvo i ja se pravim da ne čujem da želiš da na njega urežeš srce, klinački mi slatko što se raduješ što si pronašao drvo od "onda". Treba mi vreme da se iskristališe taj slatki osećaj koji se penje od kičme do lude glave. 

I onda sam shvatila da ja ne mogu biti ljuta i nadrndana kao ostale devojke, večito s nečim nezadovoljne i zahtevne. One imaju šesti ili neki drugi dan.

O milijun pogrešnih, neki drugi put. 

Dočekalo me prvo božićno jutro. Sa čokoladom u džepu i bombonima u obliku šarenih zmijica. Nosim to sa posla. Dok na semaforu konstatujem kako ima previše gavrana ovoga jutra. Obično ne vidim toliko tih crnih ptica. Ne verujem da to nešto znači, osim da je sada njihovo vreme. Grane su gole i kopni polako sneg. Sve je sivo, sa nijansama blještavila. Pomalo nestabilno kao neki pijanac hodam polako prema kući. Ništa strašno, samo se vraćam sa posla. Zebu me ruke i guram ih dublje u džep. Soba je topla i miriše na borovinu. Ispod jelke čeka me poklon. Otvoriću ga kasno večeras kada se dobro naspavam. Tonem u san ušuškana. Soba je topla. I miriše na borovinu. 

Ostavim jutros A. u krevetu, prekrivenu ćebetom do nosa. Možda nešto sanja. Kuvam kafu i spremam kakao. Upalim crvene sijalice u prozoru da svetle jedno desetak minuta. Veselo trepću. Ja ih zovem "vesele sijalice" za tužne decembarske dane. Sestra je isprečila jednu nogu preko kreveta i moram biti tiho. Laka je na snu, a trenutno ili prinudno moj je gost. Čeznem za praznom sobom gde se na miru i tišini može ridati pod jorganom. Ne da se guše jecaji. Nije isto. Ispijam lagano kafu i stresem se pri pomisli na zimu koja me čeka napolju. Sivo nebo sa pahuljicama, klacka nam se nad glavama. Skoro da imam potrebu da se izvinem svima što sam tužna. Tužna. Tužna.

Bolnica je strašna noću. Dobro, danju je još gora ali to je neki drugi ugao. Strašna je noću kada u njoj nikoga nema. Nemam pojma zašto ne spavam. Svi su se poređali kao sardinice u onoj sobi gde opserviramo pacijente. Slatka mađarica mi je rekla da nju budim ako neko stigne. Ona dežura. Nikada nisam mogla da se nateram da legnem u te krevete. Jednom jesam kratko, na dva sata. M je dežurao. Kada me je probudio ja sam skočila iz sna i odmah ustala ne znajući šta se dešava. Onako izgužvana i snena. Kada se probudim treba mi kafa. I moram da piškim. Pa sam tada odlučila da neću da spavam na poslu.

Pada sneg. Divan je. Kako da to propustim ležući u krevetu gde je spavalo njih stotine? Jedna moja koleginica nosi pidžamu od kuće. I stavlja onu smešnu kapu kada legne. Da joj se nestašne lokne ne zgužvaju. I ona je mađarica.

Kako možeš da me ostaviš više od par sati samu kada pada prvi sneg? Znaš da moram to podeliti sa nekim. Startovaću neku pratnju u čekaonici i pričati budalaštine. Hvatam svoje odraze po ogledalima ambulante i učitavam slike. Mislim na onu bocu maslinovog ulja što sam mu donela sa mora. Kaže da je još malo ima i da dok jede salatu prelivenu tim uljem pomisli na mene. Pita me kako mi je mama, a ja njega kako  mu je devojka. Videla sam da je poljubio S kada je stigao na posao. Divna S koja ima malu Petru. Čim se rodila, razvela se. Varao ju je. A ja sam to nekako znala još pre. Mislim da je i ona, ali nije htela priznati. Kaže da joj se toliko spava kada dođe kući posle noćne da ne može da se naspava nikako. Mala Petra sačeka je nasmejana i naspavana. Čeka podne da se obe uspavaju u velikom pustom krevetu. Pahulje se lepe na prozore. I svira neka tugaljiva muzika. Pisala bih ti poruke ali ti isključiš telefon noću. Ako mi se nešto desi, a ne mogu da te dobijem? Ako umrem usred ove velike tužne bolnice?

To je već paranoja. Samo isprobavam kako zvuči. Ali ipak. ne ostavljaj me predugo samu. Zaljubiću se u ovaj bor ispod prozora prekriven mokrim decembarskim snegom. Zaljubiću se i sa pedeset godina u neko brižno zeleno drvo u limunov miris ili u otisak šake na bedru.

Baš me briga što to ne ume tako mnogo njih.

Ja bih sada ustvari trebala da perem kosu. Ne, ja sam usred jedenja klementina sa kojima nikako da se izmirim zašto se i one ne zovu mandarine? I između pušenja cigareta. Pobogu moram da ispušim još koju! Ja sam sada između tri poruke. Između mejla i pisanja bloga. Između da odustanem i između da se lepo zavalim u snove. I tako stalno sanjam neke budalaštine. Sanjala sam popodne da sam od progonitelja dobila veliko pismo. Ručno pisano, ne otkucano. Sa tako malim slovima da sam se bojala da neću uspeti pročitati šta mi se sve zamera u čak tri stanice i kako ću onda da se branim?! Sva sam se uzmuvala zbog toga. S obzirom da ne verujem u snove, bilo mi je lakše. Progonitelj može da likuje eventualno što ga sanjam. A može i da bude ljubomoran. Jer sam sanjala još nešto. (Sad tu idu tri tačke)

Od sobe do računara deli me moja nova tepih-staza. Uzeh je od bivšeg. Pitala sam mamu da li ima džak da je dobro operem, a ona se skoro izbezumila od kada ja to perem tepihe? Davno sam te videla da nešto radiš... Nisam skoro uzela nikad ništa. Ustvari jedva sam čekala da pobegnem. Ali pobogu taj tepih ja sam platila između gomile ostalih stvari i smorih ga da mi ga vrati. Za uzvrat dobih po nosu kako sam mu upropastila život. Slegnuh ramenima. (Daj tepih, baš me briga.) Daj tako nešto minorno kao što je ta tepih-staza. Daj da jednom i ja budem u pravu. Svejedno, nije mi svejedno. Trebala bih da perem kosu. I da završim sa klementinama koje su meni identične sa mandarinama. Sutra ću da ustanem na levu nogu i da se ljutim. Znam već sebe. Svi su gradovi podjednako daleko. Nemam nekako volje za njih. Da se pregrejem pa smrznem u autobusu. Da na pauzi od pet minuta progutam cigaretu u strahu da će bus klisnuti bez mene, a ja ću da se smrzavam tamo negde u nedođiji. Moj mi je ovih dana baš nekako lep. Pust i siv. Prolaze poznati autobusi. Svetlucaju brojevi na njima a ja prepoznajem pravac koji pokazuju. Treba mi nešto ušuškano i toplo. Poznata namrgođena lica. Na kratkim relacijama uvek stojim. Samo ponekad sednem. Ovde jedna linija sve obiđe za pola sata. 

Ja sam sa petnaest bila dobra devojčica. Nisam gledala kako muškarci spavaju. Bilo mi je tada važno da mi narastu sise. Jbg, to je kompleks svake devojčice. Jedva sam čekala da kupim prvi brus. Sve su ga devojčice već imale, a ja sam bila ravna k'o daska. Onda, sa 15. si bila još devojčica, danas su to već devojke. Valjda, tako čujem. Kako je to bzz. Ili je prirodno? Ta naša potreba da se sviđamo i svidimo. Kao da nemamo ceo život vremena za to. Jedno vreme, bila sam dugo zaluđenik da ljubav postoji. 4. godine sam volela jednog Željka :) Baš je to bilo slatko :) Radio je u prodavnici i sekao salame i dodavao mi hleb. Pratio me pogledom do kase. Ja sam posle osnovne škole taj prvi raspust radila u jednoj poslastičarnici na moru. Gledao me je kada bi izašao na vrata magacina da zapali cigaretu. U plavom mantilu. Jedne večeri poljubio me je na benzinskoj pumpi ispod narandžaste svetiljke. Mislim da je i njemu bilo prvi put. To je bilo sve, i tri četiri pisma, kasnije. Drugi koga sam volela, zvao se isto Željko. Bila sam u Švedskoj. Išli smo u one klubove, one gde se okupljaju "naši" pa druže. Jednu Ng, proveli smo zajedno. Sećam se pesme Kazališta. Imala sam lepu belu bluzu kupljenu u H@M, sa velikm ukrasnim dugmićima. Jedan tačno ispod grudi. Tada više nije bilo ni traga od "daske". I ispadne mi to labavo dugme nasred podijuma... Željko se našao tu i odveo me je do svog stana da ga sašijemo.. Bio je zaista džentlemen. Sašio mi je dugme, rekao mi da me voli, zavrteo me visoko u vazduhu, celu me izmirisao, poljubio mi dekolte i rekao da ne možemo biti zajedno. Mora oženiti šveđanku zbog državljanstva. Bilo je to jedno od poštenijih muško-ženskih odnosa koje sam doživela. Mada tada nisam mislila tako. Mislila sam da je život nepošten i da nije fer što nisam šveđanka. Kasnije sam ih par puta srela. Nosila je naočare, plava i bila mi je sva bljak. Mislila sam "tako ti i treba,  mogao si mene vreteti u vazduhu doživotno i ljubiti, šiti dugmiće i slušati muziku". U tom gradu je interesantno što se iz njega vidi i Danska. Meni je to bilo podjednako fascinantno kao i Ž koga sam s vremenom zaista zaboravila. Nekada sam se pitala je li uspeo da nauči šveđansku da mu pravi bosanske pite, a iskreno ni sa mnom ne bi bolje prošao. Likovala sam onako ženski u sebi i odlučila da ljubav zaista ne postoji.
Međutim, ljubav me je posećivala s vremena na vreme, iznenađivala, plašila, radovala. Nekada sam se svojski trudila da je omalovažim i negiram. Povređivala me je s vremena na vreme, ali uglavnom joj nikada nisam dozvolila da mi se uvuče tako duboko u srce da je mogu zaboraviti.

Jbg, ako mogu citirati Balaševića, nisam tada znao da postojiš, Olivera.

Stigavši kući, osmeh mi je na prepad i sasvim neočekivano izvukao telefonski broj, napisan mojom plavom olovkom za oči na zidu kupatila. <3

Ustala sam prerano. Skuvala kafu, namestila krevet, oprala šoljice od sinoć. Ustvari prvo kada otvorim oči, a nekada ih ni ne otvorim, nego onako napipavam ispod jastuka telefon, i uvek se obradujem onoj kovertici. Ljubavi. Kako je lepo biti nečija ljubav. Naći tu malenu elektronsku koverticu. Sati; negde posle 03h. Biti nečija, recimo jedna od poslednjih misli pred spavanje.  Ja sam mislila odraditi onaj slow motion pred spavanje, ali me moja potreba za pravim snom bedno prevarila. Zaspala kao mrtva i spavala a da ni ne znam kako je prošlo tih divnih 7 sati. Sad moram prihvatiti realnost. Dug, pomalo dosadan dan.  I pitam se dok prolazi vreme, kada je naše vreme? Ti naši gradovi kao da su na dva različita kontinenta. Jutra su nam u različito vreme takođe. Njegovo obično oko jedan popodne, moje nekada zbog posla i u 17 h naveče. Moje noći se završavaju ili u osam ujutru kada opet zbog posla idem na spavanje ili su ona obična u recimo nekih pristojnih 23, 24 h. Praznici koje ne provodimo zajedno, dani koje provodimo sa koverticama koje lete tamo amo.. Toliko stvari koje nikada nije vidio na meni jer nemamo vremena :)

A sada vremena na pretek. I da su samo proporcije istog srazmerne, ili bar malo više, u našu korist.

I onda pustim neki sentiš.. staviš glavu u jastuke i grizeš me kao jabuke..

Ukupno 33. sat kako me boli glava. Ne pomaže ništa. Tableta, san, voda, opet spavanje na silu pa na dobrovoljnoj osnovi. Ne pomaže kafa, ne pomažu cigarete. Ni čaj od brusnice. Ni prva ovogodišnja pred božićna zamedljana rakija. Zubato sunce kroz prozor. Činjenica da sam isplanirala sledeći susret. Srećna sam. Bubnja u glavi. Malo doduše i od glavobolje. Da sam odbila zbog toga da idem na koncert povodom 50. godina festivala Omladine. Malo zbog nostalgije, malo zbog činjenice da nisam sposobna kao nekada da skačem i napijem se - kategorija bivša omladina :) A ne želim da se osećam bzz dok se drugi, neki novi klinci ludiraju. Mada pitanje je kako će to uopšte i izgledati i ko će sve doći. Nisam baš ni detaljno proučila ko su učesnici. Samo znam da sam na jednom od tih koncerata prvi put slušala Idijote i da od tada volim muziku za koju niko ne bi verovao. Kažu ne ide mi uz personaliti. A ja se mislim kako nemaju pojma.

Moji su strašno zabrinuti kada se spomene glavobolja a ja sam hronično pomirena sa njom. Nikada nisam mogla da nosim naočare osim u torbi a doktorica mi je još kao šestogodišnjoj devojčici obećala da će me jednom zbog toga boleti glava. Ja sam joj zauzvrat pokvarila neki aparat sa kojim mi je u zamračenoj prostoriji "puštala" ptice koje sam ja trebala staviti u kavez.  Volela sam životinje i nisam htela da lepa šarena ptičica završi u kavezu, pa je nikako nisam uspevala uhvatiti. Doktorica je bila strpljiva i blaga, sećam je se vrlo dobro. Crvenokosa. Zvala se Eva. Kada je otrkiveno da aparat ne radi, ja sam se sakrila ispod bolničkog kreveta na šestom spratu. Sećam se blagog crvenila svojih roditelja kada su ih pozvali da bi me ukorili zbog tog kvara, a ja sam zamolila tatu da me vodi kući i da ću nositi redovito naočare. Jednostavno nisam se mogla naviknuti na njih a i bolje sam videla bez njih. To što mi je jedno oko malo "išlo" skoro neprimetno na jednu stranu, mnogo godina kasnije protumačeno je kao deo mog šarma i obično kada mi kažu ili kada me lažu da imam sanjarski pogled ja samo ponosno kažem "Ma ne, ja sam samo zrikava pomalo".

Kažu vesti da se iza prozora krije sivo i blago jutro. Da je orah još ispred kuće i da ga danas neće surovi vetar lamatati na sve strane. Kao da bi mu i nešto mogao? Neuobičajeno za ovo doba godine. Ne želim da sklonim zavese. Spoznaja o prisustvu nekada je sve što mi treba. U sobi je ugodno i napokon toplo. Velika TA peć je u funkciji. Toplina je bitna. Čak iako je budem morala plaćati još dugo i mukotrpno. Pa i na rate.  Svi mi nešto plaćamo i otplaćujemo. Neko kredite za auto i stan, "normalan" život od 08 h do 15 h, i još "normalniji" nastavak istog posle tih 15 h.

Plaćanje zabluda i iluzija je najpoznatija, i rate se otegnu u beskonačno i beskrajno. Zablude o "idili", dobrim prijateljima, dobrim životima, vernim ljubavnicima, srećnom životu unutar te desetine sati.  

Neki dan sretnem nekoga, mislim da nema ni trideset. Videh posle da je invalid. Prijatelj ga povremeno vozi na kontrole verovatno. Razmišljam šta se moglo desiti? Verovatno neka prebrza vožnja i tup. Promeniti se ceo život. Velike smeđe oči i znaš kakav osmeh? Kao kuća, jbt. Prelep mladić. Lep mi je ceo. Lep mi je iznutra. Iako nikada nismo pričali. Samo se široko nasmeje kada mu kliknem speijalnom karticom na vrata da bi mogao da izgura sam kolica. Volim ljude kojima je dovoljan tako tren da ti uđu u srce. Zbog koji osetiš neki ponos i da dostojanstvo još postoji. Zbog kojih ti sopstvena TA peć odjednom dobije na značenju i seti te da nisi ni rekla hvala. Hvala što je napokon imaš, i što još imaš i ruke i noge i glavu i srce. Što ti se nije desio još uvek taj "tup" i imaš šanse. 

Što te neko učinio pozitivnijom i boljom iako o tome pojma nema. 

Decembar dočekaš u ulici koja nosi naziv kontinenta gde nikada nisi bila. Ulica ima ljude:  mamu i dete, mamu i tatu, par penzionera, bakicu i sasvim zgodnog dedu, devojku i momka, ljubavnika i ženu, dva druga, dve tri prijateljice, bezbrižni kikot između prve zvezde i sivog sumraka. Ima i jednog beskućnika, veliki zvonik franjevačke crkve, i na žolnai keramici sasvim neočekivano jednog štakora. Ti imaš plavi šal i rukavice, jaknu. Na putu do kuće čuveni autobus, sada ste već pomalo bliski i on je pomalo tvoj iako uredno plaćaš onih 60 dinara i razmišljaš o karakteru vozača slušajući kakvu muziku pušta. Na putu do kuće prati te balašević, i svakako mu to nije prvi put, vozač ti džentlemenski otvara vrata na tvojoj stanici, uputiš mu jedan od onih osmeha i odeš kući da sanjaš ljubičice koje nisi dobila ali imaš filing da jednom sasvim sigurno hoćeš :) 

sedim u ovoj poslednjoj novembarskoj noći, sa bubuljicom nasred čela, kao posledica pms-a. pogled kroz prozor pojačava atmosferu toplog prostora unutra, a hladnoga vani. pogled mi puca sve do rampe, dignuta je i svetli. iza nje je već magla i samo jedna svetiljka. jedna žena u čekaonici, jedan pandur koji šećka tamo vamo i ima onaj stav. čeka tipa koga je neko ubo' nožem. ciganska posla. danas sam dobila ponudu tipa štipkao bih te za dupe. Ja uzvratih smajlijem. jbt, a šta drugo? kaže to ti je muški ugao gledanja. I tu se ja zabrinuh za svog muškarca. pre pola sata završili razgovor. usput spomenuta naj prijateljica a zna da sam alergična na nju. žene su opasne, znam po sebi. 

i ne bi to dosta nego mi ispriča detalje tipa kako je bila obučena, kakve štikle, kako je mršava, kako je ovo, kako je ono. i meni tu klikne taj muški ugao gledanja. samo da izmolim sv Antu da je njegov drugačiji. juče mu je bio rođendan i nismo mogli biti zajedno. ti naši planovi. uskladi obaveze, uskladi novac, uskladi autobuse, hotele, stan, moje smene njegov faks, moje porodične odnose, njegove obaveze i prijatelje.  otkoči srce, zakoči srce. sad ne pati. sad možeš, zagrliće te te njegove ruke.

tri, četiri... SAD!

Jutros stižem na posao sa zaleđenim rukama kojima je trebalo petnaestak minuta da se vrate nazad u funkciju. Osećam da je hladno ispod prekratke majice, poklon od sestre pa reko' da se istrpi ta hladnoća oko struka. Jedan deo puta do posla je bez zgrada. Stadion sa moje leve strane i super market sa desne. Negde na pola puta nadvožnjak pruge koja od kada pamtim nije u funkciji. Nekada sam volela novembar. Tada obično padne prvi sneg. Sneg volim noću. I samo ponekada danju dok se ne pretvori u prljavu vodu. Ovog novembra mislim da mi samo jednom nije bilo hladno. Pet minuta pauze ja sam iskoristila da zapalim cigaretu. Oblačno nisko nebo i onaj osećaj sneg samo što nije. I nema veze što na kraju ipak nije.

Jednom sam se dvadeset minuta do posla smejala. Ono jednom kada si me pratio u sedam. Niko zbog mene nije ustajao u sedam. Pamtim smeh i samo dobre dane. A ti?

Otvorila sam neko vino koje već dugo stoji u prostoriji koji moji još uvek nazivaju špajz i u koju te nikada nisam pustila da uđeš. Osim te boce vina ni nema tamo bog zna šta zanimljivo. Eventualno moji stari dnevnici koje bi sigurno sa zanimanjem čitao. Jednom si rekao da bi voleo da ti pričam o svojim bivšima umiljavajući mi se da ti ispričam sve bezobrazne detalje. Nisam baš mogla da shvatim kako bi to moglo da ti prija u bilo kojoj varijanti. Sedela sam leđima naslonjena na krevet i valjda zbog prisustva setrinog muža koji je došao iz Pertha sa sinom, pustila sestrinu plej listu. Nisam ga pitala za M, ali ako me ne bi mrzelo mogla bih tačno da nađem svesku gde sam zapisivala kako smo se jedno veče dok su sestra i muž joj, bili u gradu ili na nekoj sedeljci, nas dvoje kresnuli u njihovom krevetu. Prvu čašu zamenila sam drugom, svetiljka je pravila neku braon nijansu i ispunjavala sobu. Ti si bio negde daleko, činilo mi se dalje nego inače. Mašta mi je neviđeno radila i ako nisam imala razloga da sumnjam bilo je to jače od mene. Što si nežniji ja sam udaljenija. Pišem na silu i molim boga da me vino uspava. Nekako sam polazila od sebe. U nekom prošlom životu sve sam svoje "zločine" zamaskirala u tu nežnost. Noćas sam svoje sumnje maskirala u vino.  

Ja bih izabrala ceo jedan dan da ležim i slušam kako prolaze tramvaji. Da taman kad mislim već spavam, neki nestrpljivi vozač zatrubi onom ispred sebe, ne računajući da negde iza prozora, nekoga prene iz sna. Taj neko se promeškolji, zatvori i otvori oči na tren i samo se nasmeši. Onda velegrad nastavi da se pretače i žubori, tako lepo i po svom, da i iza prozora i na ulici sve bude jedna lepa jesenja celina. Izabrala bih ceo jedan dan da gledam te niske oblake što sede na visokim krovovima i izabrala bih tu mutnu reku dok mirno se pruža, bez talasa koji se valjaju, samo neka ptica nisko u letu. Izabrala bih i te najbolje beogradske kifle, sva ona zrnevlja na njima što padaju između tvoje ruke i dekoltea, treba mi ime ulice i ime pekara da ga stavim u priču, da ne budeš ti uvek glavni junak u svakom mom postu. Ležim i opet se čuje tramvaj, opet nestrpljivi vozač, opet ptica u letu, visoki krov, opet si ti glavni u mojoj priči :)

Razmišljam treba l uopšte da legnem? Već znam, taman kad uspem da zaspim, negde pred jutro moraću ustati. Neće mi se dati ustajati iz kreveta. Iz toplih prekrivača. Sakriću glavu pod jastuk, još minutu ili dve. Protegnuti se. Onda će me preći onaj blaženi osećaj. Nasmešiću se. Protegnuti još jednom. Uzdahnuti. Skuvaću ipak tu prvu kafu i zapaliti cigaretu. Izvadila sam majicu iz ormara. Onu koju retko nosim. Crnu. Ispod koje ne nosim ništa osim brusa. Jedva sam našla rublje koje sam kupila spec. za :) Zaturila sam ih u ladici ispod gomile drugog rublja. Štikle napokon "idu" sa mnom. Jedva čekam da uhvatimo ritam. Volim njegovu dečačku zbunjenost. Pojačavam je svojom ležernošću. Mazim ga na ulici i nateram da zaboravi na ljude i "pravila". Sve nestaje iza vrata.

Znam da se mnogi ne bi složili sa mnom. Ali mi smo pronašli svoje "kule i gradove". 

Sednem u auto. Zamirišu mi sedišta. Kožna. Pustim muziku. Desnom rukom bešumno okrenem ključ, upalim svetla. Muzika ispunjava prostor. Miriše parfem i šminka. Lagano klizim kroz noć. Jedan semafor, zeleno, drugi, treći. Svetla izmiču i nestaju. I ceo grad. Sve poznato. Vodim te na jedno mesto.

Nikada se nećeš poželeti vratiti.

Ležim pola sata ispod jorgana i grejem kolena. Rekli su mi nedavno da devojke ne bi trebalo da žive same. Poneki muškarac možda da, ali ne i žene. Da je to tužno i hladno. A ja mislim na tebe i ne dopuštam da me obuzme to grčevito nedostajanje koje nekada preseca san i ne da mi da zaspim. Retko ti pričam o tome. Retko pričam više o bilo čemu. Želim da te čuvam daleko od svega i svih. Iza dima cigarete nasmejana lica. Ne znaju da ja nisam tu. Ja sam u malenom stanu kilometrima daleko, čekam da doneseš mleko i hleb. Donesu mi piće i počne priča kako bi bilo lepo imati nekoga pored sebe i obavezno  pitanje zašto živiš sama? Pocrvenim i kažem da tako volim. Ne znaju da ja nisam tu i da sam retko sama. Da sam otišla tridesetak godina unapred jer si me neko veče pitao kako će nam tada biti? Kada pitam šta bismo tada radili, vedro odgovaraš ljubili se i šetali, šta drugo?

Odavno želim da napišem ovaj 200-ti post. Kako umiru blogerke. Tako. Zaljube se i žive. Iako nekada spavaju same. 

Gledam film usput i uhvatim sebe da razmišljam kojim fontom je napravljen titl. Ko o tome vodi računa i da li je to ikome važno. Neko će primetiti. Ja uvek zapazim tako neke sitnice. Ja bih otrčala po telefon da sam ga zaboravila u autu. Otrčala bih i celo veče gledala u njega. Ja bih se ljubila sa nekim koga površno poznajem ili čak ni ne znam. Ne zaboravi da me nasmeješ svako veče.  Ja bih mu i priznala tako nešto. Zaprepastim blago sebe. A tek tebe.

I čujem ono a marina ko' marina.

Malo posle 12 h zovem panično B i skoro je molim da dođe da me menja. B ostavlja i blizance i muža koji dolazi samo na vikend i ručak i supu i neispečene kolače. B pali stari jugo. B vozi nedozvoljenom brzinom. B stiže.

0dlučimo da je ipak pametnije da ja ostanem. Da odradim još tih par sati, a ona da se vrati blizancima, mužu i kolačima. Prvi put joj zavidim. Iako stalno smišlja kako da ga prevari i kako da ga izbegne. 

Dolazim u hladan stan. Maštam o mlakim radijatorima na kojima se suši veš. Samo da mi i večeras ne ispadne faza.. Kaže B, moraćeš se smuvati se nekim električarem.. I gotova stvar.