moonlightgirl

Razmišljajući da sam se tek nedavno vratila sa mora, a imam onu užasnu potrebu maknuti se, zaista ne znam šta bih mogla navesti kao razlog, niti mojima, ni onima na poslu? Iako su se već pomalo navikli na moje nestrandardne postupke. Svi su se vratili, a ja bih da idem. To sve u svemu znači da je situacija loša. N je isključio telefon, a ja sam napokon prestala da mislim o tome kako mu se nešto desilo. Jedan moj "zlobni" prijatelj kaže, možda se predozirao. Iluzijama verovatno, šalim se, iako mi do šale i nije baš nešto. Naravno prvo, sam mislila da sam ja nešto kriva. Tako to ide sa nama koji sebe (uvek prvo) za nešto krivimo. Ali kriva nisam. A ne vidim sebe ni u ulozi Penelope. Dosadilo mi je to.

Mada me noći uvek zbune. Fale mi zagrljaji i toplina. Svira neka odurna muzika, i proganjaju me razgovori u vidu flešbekova. Hrpa obećanja. I ne znam gde sa njima? Korpa za otpatke ne može sve to da reciklira i primi. Ipak smo bili par. Dvoje. Sad ne vidim smisla u rečenicama o polovinama.  Iako osećam da postoji praznina.

Kad bih bila spremna na one čuvene kompromise, nazvala bih  V. Prijateljstvo u vidu razgovora i sexa, nekad je dobitna kombinacija. Jedini muškarac koji mi nije obećao baš ništa, osim gore navedenog. Veselim se tome. I veselim se što još uvek  više volim smeh, nego suze. Emocije me toliko uznemire da se posle ne mogu sakupiti. Ali i on je nešto sjeban ovih dana, a dvoje takvih na jednom mestu, bojim se da bi to bilo previše. Naravno, ne očekujem da manje senzibilni shvate. Iako bih volela nekog empatu u svom prisustvu. Da razume i kanališe ono što sama ne mogu. Bojim se da su se drugi previše raširili i potisnuli upravo mene. U meni samoj.